Finansijski izvještaji za 2025. godinu ukazuju na veliki jaz unutar elektroenergetskog sektora Republike Srpske. Privatna TE Stanari ostvarila je značajnu neto dobit, dok su RiTE Ugljevik i RiTE Gacko zabilježile mnogo slabije rezultate. Podaci ponovo otvaraju pitanje upravljanja javnim energetskim preduzećima.
TE Stanari ostvarila 85,6 miliona KM dobiti
TE Stanari, termoelektrana instalisane snage 300 megavata, tokom 2025. godine ostvarila je poslovne prihode od 269,5 miliona KM. Njena čista neto dobit iznosila je 85,6 miliona KM, što predstavlja rast veći od 100 posto u odnosu na prethodnu godinu.
Rezultat privatne termoelektrane posebno dolazi do izražaja kada se uporedi sa poslovanjem dva javna postrojenja jednake instalisane snage. Uporedna analiza pokazuje da razlika nije samo u veličini proizvodnih kapaciteta, već i u konačnom finansijskom učinku.
Podaci o TE Stanari čine centralni dio poređenja koje se bavi stanjem u elektroenergetskom sektoru Republike Srpske. U tekstu se postavlja pitanje kako postrojenje iste snage može ostvariti gotovo 86 miliona KM čiste zarade, dok javni sistemi posluju uz velike poteškoće.
RiTE Ugljevik u minusu, Gacko na skromnom plusu
RiTE Ugljevik završila je 2025. godinu sa gubitkom od 27,89 miliona KM. Prema navedenoj analizi, preduzeće je trošilo znatno više nego što je privredno isporučilo, čime je dodatno produbljen jaz u odnosu na TE Stanari.
RiTE Gacko poslovala je nešto bolje, ali je ostvarena dobit iznosila svega 2,52 miliona KM. Stručnjaci taj rezultat ocjenjuju kao gotovo zanemariv za postrojenje takvog obima, posebno imajući u vidu da termoelektrana raspolaže i sopstvenim rudnikom.
Obje termoelektrane dio su sistema Elektroprivrede Republike Srpske, a njihovi rezultati ukazuju na stagnaciju javnog sektora. Za razliku od privatne TE Stanari, državni giganti nisu uspjeli pretvoriti svoje kapacitete i resurse u uporediv finansijski učinak.
Zastarjela oprema i način upravljanja pod lupom
U autorskom tekstu prof. dr Slobodana Stanića kao uzroci lošeg poslovanja javnih preduzeća navode se partijsko zapošljavanje, netransparentni tenderi i izvlačenje novca preko povlaštenih privatnih firmi. Autor istovremeno ističe strožu kontrolu troškova, održavanja i produktivnosti u privatnom sektoru.
Kao dodatni problem izdvajaju se zastarjela oprema, česti neplanski zastoji i, prema riječima autora, neodgovornost rukovodstva. Takve okolnosti doprinose tome da strateški resursi Republike Srpske postaju finansijski teret, umjesto pokretača razvoja.
U tekstu se zaključuje da prikazani rezultati nisu samo ekonomski pokazatelji, već i upozorenje o načinu upravljanja javnim dobrom. Istovremeno se upozorava da bi nastavak takve politike mogao pripremiti teren za takozvano „spasonosno preuzimanje“ državnih energetskih preduzeća.
